СТАДИОНСКА ГРОЗНИЦА: Пећинци

Колико сам само пута чуо оправдања: “Нећу на гостовање, противник није атрактиван, текма нам ништа не значи, боље да седим у кладионици…” А онда се испостави да ти је неко “небитно” гостовање најбоље у животу .

Често се не сећам резултата са неких текми, али неке људе и догађаје памтићу док сам жив. Свог сина Огњена сам први пут повео на гостовање када је имао пет година, и то у Јагодини.

Друго гостовање на које сам га повео, било је у малој сремској општини Пећинци, где је Раднички играо против Доњег Срема. На путу до Пећинаца, тада шестогодишњи Огњен био је веома радознао:

– Против кога играмо?
– Против Доњег Срема.
– А где је то ?
– У Пећинцима.

После тога смо се другар и ја запричали и заборавили на Огњена. Десетак минута касније, он нас је врло озбиљним гласом упитао:

– А је л’ они живе у пећинама?