СТАДИОНСКА ГРОЗНИЦА: Нови Сад

Лето 2011. године нам је прошло у еуфорији због пласмана у Супер лигу, али и у зебњи колико заправо Раднички може у највећем рангу српског фудбала. Није било звучних појачања и екипа је, углавном, остала непромењена у односу на претходну сезону.

Посебно је значајно било ко ће на месту шефа стручног штаба наследити Владу Чапљића, будући да он због недостатка лиценце није могао да води тим у Супер лиги. Помињала су се разна имена, а када је обелодањено да ће Чапљићев наследник бити Славенко Кузељевић, међу нама навијачима није било пуно оптимизма. Он нам је био познат као тренер који форсира дефанзивни модел игре, неко чије екипе више воде рачуна да не приме гол, него да га постигну. Ни припремне утакмице нису поправиле почетно мишљење, тако да смо сви били уверени да нам следи грчевита борба за опстанак.

На прву утакмицу у сезони, против Војводине у Новом Саду, кренуло је 7-8 аутобуса и 15-так аутомобила. Сећам се да је један другар рекао да је боље да не идемо колима и да уместо тога путујемо бусевима, а да новац који би иначе издвојили за превоз уложимо у кладионици на X2, с обзиром да је квота била невероватно велика.

У неком неодређеном расположењу, пуни скепсе, кренули смо на ово гостовање, не слутећи да нас чека можда и најбоља сезона у историји клуба, у којој ћемо замало остати без пласмана у Европу.

Навијачки “кавез” на стадиону Карађорђе био је препун “Црвених ђавола”, који су паролом “Не играј тактички, бункер заборави!”, јасно поручили новом тренеру шта од њега очекују.

Дешавања на терену убрзо су одагнала све наше почетне стрепње. Борбена екипа Радничког изгарала је на терену и већ на полувремену смо били уверени да нећемо изгубити. Када смо повели голом Спалевића са 1:0, настао је делиријум у нашем сектору. Имали смо потом неколико добрих прилика да увећамо вођство, али их нисмо искористили. На крају смо несрећно примили гол у самом финишу меча за коначних 1:1.

Упркос нерешеном исходу, сви смо били одушевљени. Нико се није надао овако добром издању екипе. У Крагујевац смо се вратили око пола пет ујутру, пошто нам се при повратку из Новог Сада покварио ауто, али не и расположење.