Сензација у Крагујевцу

13. августа 1986. године Раднички је остварио једну од највећих победа у својој богатој историји, у првом колу Купа против Партизана (3:2). А ја сам од тог дана постао опседнут фудбалом, имао сам 9 година.

Отац каже да ме је и раније водио на “Чика Дачу”, али ово је прва текма које се сећам. Раднички је на препуном стадиону дочекао Партизан, који је пар месеци раније постао првак. После је Славко Шајбер поништио последње коло тог првенства, па су на крају судови одлучивали о прваку те сезоне.

Углавном, вероватно ни играчи Радничког предвођени клупском легендом Душаном Дуцом Симићем нису веровали да могу да избаце фаворита из Београда, силно појачаним те сезоне са репрезентативцима Милком Ђуровским, Катанецом, Вокријем…

Оно чега се и данас врло живо сећам је страшна гужва. Ауто смо паркирали код пумпе на улазу у парк и сат времена пре почетка утакмице кроз масу навијача пробили смо се на Југ . Седели смо на месту где је сада семафор (пре реновирања “Чика Даче” 2006. семафор је био на Северу).

Играло се средином августа и пошто ни тада, као нажалост ни сада, није било рефлектора играло се по огромној врућини. Са наше леве стране, према Западу, били су смештени навијачи Партизана, у великој мањини, што је у то време било нормално, цео стадион је навијао за Раднички. Навијачи, који су ушли последњи, нису имали места на крцатим трибинама, па су стајали, поготово на Западу и Истоку.

На опште изненађење Раднички, који је био друголигаш изненадио је фаворизоване Београђане и головима Зорана Гођевца и аутоголом нашег каснијег тренера Владе Чапљића је победио са 3:2. Сећам се делиријума после наших голова, Гође који “поздравља” навијаче Партизана после постигнутог гола, 30 000 Крагујевчана који скандирају: “РАДНИЧКИ, РАДНИЧКИ ” …

Јавност је о сензацији у Крагујевцу обавестио легендарни водитељ београдске хронике Бане Вукашиновић. Тог дана је фудбал постао моја главна страст, и тако је и даље!