Педесет година од уласка у Прву лигу СФРЈ

Малом свечаношћу на стадиону “Чика Дача”, данас је обележена педесeтогодишњица од уласка ФК Раднички у Прву лигу СФРЈ. Фудбалери ове генерације Радничког и пријатељи клуба том приликом евоцирали су успомене на један од најзначајнијих тренутака у 96-годишњој историји клуба са “Чика Даче”.

Та 1969. година остала је у вечном памћењу свих поклоника фудбалске игре у Крагујевцу. После два неуспешна покушаја да се квалификује за такмичење у Првој савезној лиги послератне Југославије (1946. и 1957. године), Раднички је кроз бараж утакмице са Сутјеском и Црвенком успео да се домогне највишег ранга такмичења.

Био је то велики тријумф једне сјајне генерације крагујевачких фудбалера, која је неколико година стасавала играјући заједно. Нажалост, већина ових фудбалера није више међу живима, али су они који су остали у животу ту да посведоче о једној величанственој и непоновљивој фудбалској причи, о тренутку када је цео Крагујевац живео за свој Раднички.

Пола века касније, на оном истом терену којим су некада шпартали и измамљивали салве одушевљења крагујевачке публике, поново су се нашли Сава Пауновић – Маршићанац, Љубиша Ђорђевић – Муњоз, Слободан Пауновски – Маке, Влада Вучковић – Фазан и Влада Радивојевић – Чавка. У одсуству директора Александра Симовића, чланове чувене генерације Радничког дочекали су члан управе Жељко Тодоровић и секретари Дарко Брадоњић и Иван Беречић.

Овом окупљању присуствовали су и Миленко Марјановић и Славко Ристић, тадашњи навијачи Радничког, познати хроничар крагујевачког спорта Мића Ранковић и доајен крагујевачког спортског новинарства Казимир Петровић.

Том приликом присутним фудбалерима су уручене и посебне захвалнице поводом овог великог јубилеја, као мали знак пажње и доказ да ФК Раднички 1923 не заборавља људе који су исписали златне странице историје нашег клуба.

Након овог протоколарног дела свечаности, некадашњи фудбалери Радничког, сада већ дубоко у осмој деценији живота, истрчали су на травнати терен стадиона “Чика Дача”, где су емоције почеле да бујају, па је пала и по нека суза, као одраз носталгије за неким лепшим временима, када су ови уметници у копачкама чинили Крагујевчане радосним и поносним.

Најемотивнији је свакако био Влада Вучковић – Фазан, господин изузетних манира, који је пре пола века чинио бравуре на голу Радничког.

– Посебан је осећај стајати поново на месту где сам доживео своје најлепше спортске тренутке. Добро се сећам свих добрих, али и свих лоших одбрана. Искрено, пре доласка на ову свечаност нисам ни слутио колико ћу све ово емотивно да доживим. Још увек не могу да верујем да је прошло чак педесет година. – поручио је дрхтавим гласом популарни Фазан.

Некадашњи чувар мреже Радничког подвукао је чињеницу да је у првој постави те екипе из 1969. године било чак десет фудбалера из Крагујевца, што је данас тешко замислити када је у питању било који клуб у европским оквирима. То је створило одређену кохезију између играча Радничког и Крагујевчана, који су се у потпуности идентификовали са клубом.

– Била су то нека друга времена, када је читав Крагујевац живео за Раднички. Сви ми играчи и навијачи међусобно смо се знали и дружили, што је тешко замислити у ери савременог фудбала. Имате рецимо случај да у Лестеру данас играју само два Енглеза, а некада је било сасвим нормално да за један клуб играју играчи који су родом из тог града одакле је клуб. То не значи да су то били затворени клубови, али су окосницу екипе чинили играчи из града из кога је клуб. – додао је Вучковић.

И Слободан Пауновски, убојито лево крило тадашње генерације Радничког, није могао да заустави салву успомена на своје играчке дане, а посебно на његове клупске другове који су у међувремену напустили овоземаљски свет.

– Емоције су помешане, првенствено из разлога што мојих шест тадашњих саиграча и другова више нису живи. Било би много лепше и пријатније да су и они овде са нама. Морам напоменути да је Раднички тада имао једну од најбољих фудбалских школа у земљи из које су произашли сви играчи који су чинили ту чувену генерацију из 1969. године. Добро се сећам када је овде, на овом стадиону, било 30 000 људи и такав осећај се не може речима описати. Исто тако, када смо се вратили из Црвенке, на платоу код суда дочекало нас је 15 000 наших навијача. Ја сам у тој гужви изгубио ланац и сат, али ништа није могло да помути сјајан осећај после тог великог успеха. – присећа се Пауновски, кога су због вештих дриблинга често поредили са легендарним асом Манчестер Jунајтеда Џорџом Бестом.

Љубиша Ђорђевић, крагујевачким љубитељима фудбала познат и по надимку Муњоз, још увек не може да поверује да је прошло пола века од те чувене сезоне, када је Раднички изборио пласман у Прву лигу СФРЈ.

– Чини ми се као да смо јуче играли овде. Добро се сећам да је цео Крагујевац живео за то да Раднички уђе у Прву лигу. Стадион је био испуњен буквално до последњег места и ја бих све дао да се то време опет врати. Људи из околних места су пешице долазили на стадион да гледају Раднички. Врло добро памтим каква је еуфорија владала када смо се вратили из Црвенке. Било је ту људи не само из Крагујевца, већ и из околине, који су се окупили да нас поздраве и дочекају. – истиче Муњоз.

Ђорђевић сматра да је кључан фактор успеха ове генерација био тај што су се играчи добро познавали и што су живели малтене у комшилуку.

– То је била врло хомогена екипа. Сви смо се добро познавали и живели смо у кругу од највише 15 км раздаљине. Управо је то по мени био главни предуслов за све оно што је ова генерација направила. Владало је велико јединство не само међу нама играчима, већ у читавом граду. Тадашњи градоначелник Миланче Ђоковић, људи из “Заставе”, сви су били ту уз нас и пружали нам подршку. – појашњава Ђорђевић.

Темпераментни Влада Радивојевић – Чавка, човек који се на чувеној утакмици са бразилским Сантосом једини усудио да чува најбољег играча света Пелеа, такође напомиње да је другарство у екипи било изузетно и да су сви играчи као један дисали за овај клуб и град.

– Другарство је било невиђено. Знали смо буквално напамет шта и како треба да одиграмо. Били смо добро припремљени, живели смо и играли за овај град, а и он је живео за нас. Ја још увек чувам авионску карту за Марсеј, где сам требао да наставим каријеру, али никада нисам ни помишљао да одем из свог града којим се поносим. – открива Радивојевић.

Популарни Чавка добро се сећа атмосфере након доласка екипе из Црвенке, а посебно му је у сећању остао један помало бизаран догађај, који можда најбоље осликава тадашњу еуфорију међу грађанима Крагујевца.

– Никада не могу да заборавим један детаљ са тог дочека када је једна жена шаком разбила чашу од два деци и онда показала крваву руку уз речи: “То је мој Раднички”. – присећа се овај ас Радничког.

Сава Пауновић, стамени центарфор и један од љубимаца крагујевачке публике, такође је освежио сећања на своје играчке дане и улазак Радничког у Прву лигу.

– Било је велико задовољство играти за Раднички у том периоду и бити део тог огромног успеха. Сећам се да је стадион био препун, као и да се по повратку из Црвенке код чувеног ораха, на платоу код суда, окупио огроман број Крагујевчана како би нас поздравили. То су свакако лепе успомене које у мени и дан-данас буде огромне емоције. – тврди Пауновић.

Некадашња прва хаубица Радничког напомиње и разлике у поимању фудбалске игре данас и пре пола века.

– Сигурно да су данас услови за фудбалере бољи. Већи је стандард, терени су квалитетнији, игра се брже, али се све врти око новца. Данас је фудбал постао професија од које људи живе. Ми смо пак играли из задовољства и љубави према фудбалу, овом клубу и граду Крагујевцу, тако да су то два потпуно различита времена и схватања фудбалске игре. – оценио је Пауновић.

СУСРЕТ СА “ЦРВЕНИМ ЂАВОЛИМА”

У исто време док су у службеним просторијама стадиона “Чика Дача” некадашљи асови Радничког евоцирали успомене од пре 50 година, на помоћном терену са вештачком травом одржаван је хуманитарни фудбалски турнир “Црвених ђавола”, чији је циљ био прикупљање новчаних средстава за лечење оболелог члана ове навијачке групе Кузме.

У циљу подржавања ове племените акције, некадашњи фудбалери Радничког решили су да изађу на помоћни терен “Чика Даче” и поздраве “Црвене ђаволе”, који су им отпоздравили у свом стилу, пригодном навијачком песмом.