На удару диктатуре

Када је 6. јануара 1929. године краљ Александар Први Карађорђевић распустио Народну скупштину, укинуо Устав и забранио деловање политичких странака и синдиката, СК Млади радник био је приморан да обустави свој рад.

Наступио је један турбулентан период у историји клуба, који је доведен на саму ивицу гашења.

Спашавање клупске архиве

На основу решења поглавара Среза крагујевачког од 25. јануара 1929. године, СК Млади радник је заједно са свим осталим организацијама које нису испуњавале услове из члана 4. Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави од 6. јануара 1929. године био дужан да полицијском чиновнику без изговора преда сву архиву, готов новац и папире од вредности и печат организације, као и правилнике, статуте и прогласе.

Тако су на Божић, 7. јануара 1929. године, само дан након проглашења Шестојануарске диктатуре, распуштене све радничке организације у Крагујевцу, а њихова имовина уредно пописана и конфискована.

У тренутку док су припадници полиције празнили просторије синдикалних подружница у кафани “Задруга”, прекопута у згради Месног међуструковног одбора независних синдиката, под чијим су се кровом налазили СК Млади радник и уметничка група „Абрашевић”, владала је невиђена журба и паника. Домар зграде Драги Недељковић и првотимац Младог радника Милан Адамовић чинили су последње покушаје у намери да сачувају клупску архиву.

Драма је почела у ноћи између 6. и 7. јануара, у једној од приземљуша радничке четврти Палилула, у којој је живела седмочлана породица столарског радника Миладина Адамовића. Они су о увођењу војне диктатуре и распуштању синдиката сазнали из уста Драгољуба Арсенијевића, који је из Београда допутовао првим јутарњим возом. То је био сигнал да се Милан Адамовић-Бели стушти ка згради Месног одбора, где је затекао поспаног домара Драгог Недељковића, коме је испричао новости и заједно са њим брзо почео да прикупља клупску архиву.

Након што су издвојили и сакрили записнике, спискове и осталу важну документацију, испремештали су преостале папире и преврнули столице и клупе, како би се стекао утисак да је полиција већ била на лицу места и да је извршила преметачину. Они су то учинили врло уверљиво, тако да је полицијски писар, који је недуго затим упао у клупске прострије у друштву двојице жандара, заиста поверовао да је нека од патрола “залутала” на његов терен.

На крају је шпедитером, који је био паркиран испред зграде, одвежен заплењени синдикални инвентар: два стола (један писаћи, други кухињски), пет столица, четири дрвене клупе и један похабани орман.

Под лупом власти

Упркос овој репресији државних органа, дух крагујевачких радника није сломљен. Тако су најприврженији чланови Младог радника устали у одбрану клуба. После више безнадежних покушаја да се спречи забрана рада клуба, јемством десеторице потписника, који су гарантовали кривично и својим имовином да се клуб искључиво бавио спортом, полицијске власти су “прогледале” кроз прсте и допустили клубу да настави са својим активностима.

Млади радник је тако продужио живот, али под сталном присмотром полиције, која га је будно “држала на оку” и пратила сваку његову активност. Седиште клуба је у међувремену пресељено у кафану “Москва”, а седнице управе клуба помно је пратио барем један полицијски агент.

Притисак конкуренције

Паралелно са битком за свој опстанак, Млади радник је трпео значајан притисак од стране спортских ривала, који су на све начине покушавали да искористе тренутне околности и истисну овај клуб са стечених позиција.

Тако је покушај формирања Шумадијске фудбалске жупе јула 1929. године пропао, након што је делегација Шумадије отворено протествовала против избора Саве Нешића, делегата Младог радника, за жупског капитена. Жучна расправа резултовала је оставкама Саве Нешића и Михајла Ивеше на функције жупског капитена, односно његовог потпредседника, и њиховим резигнираним напуштањем скупа. Са њима су се солидарисали и делегати осталих радничких и сеоских клубова, тако да оснивачка скупштина није могла да приведе свој рад крају.

Суочени са огромним притисцима државних органа и саплитани од стране конкурентских клубова, челници Младог радника нашли су се у ћорсокаку. Забрана клуба им је попут Дамокловог мача висила над главом, па су били приморани да променом имена клуба избегну готово извесно гашење.

Тако је Спорт клуб Млади радник постао Крагујевачки спортски клуб Раднички, чиме је отворено једно ново поглавље у историји клуба.