Преокрет против Спартака

Када правим листу мојих омиљених утакмица Радничког, утакмица против Спартака из Суботице 1998. године је увек међу првих десет. При том, не мислим на ону утакмицу у мају пред 30 000 навијача коју смо несрећно и не својом кривицом изгубили са 1:2. Та утакмица јесте била резултатски много важнија пошто је директно одлучивала о пласману у Прву лигу, али је ова друга утакмица занимљива због преокрета у нашу корист.

Раднички је 1998. изборио улазак у Прву лигу после 22 године и цео Крагујевац је био у еуфорији због тога. Раднички је силовито стартовао и био је право изненађење у сезони 1998/99, ,и да није било прекида сезоне због НАТО агресије у марту 1999. године, можда ни излазак у Европу не би био далеко.

Подршка на “Чика Дачи” била је невероватна и често је 15 000-20 000 навијача бодрило Раднички. Против Спартака је текма била специфична, играло се средином новембра, била је среда, а рани почетак утакмице праћен досадном јесењом кишом је утицао да на “Чика Дачи” буде “само” 6 000-7 000 навијача.

Спартак је повео већ у првом минуту и то је само још више утицало да “Црвени ђаволи” појачају подршку нашим играчима. Убрзо су гости из Суботице дали и други гол, и у том тренутку се чинило да ће Раднички доживети резултатски потоп.

Преокрет је наступио у другом полувремену. Прво је голом Велета Ивановића Раднички успео да смањи на 1:2. Од тог тренутка “Црвеним ђаволима” су се у навијању придружили сви присутни на стадиону. Ређали су се напади пред голом Спартака и убрзо је Горан Миловановић својим голом изједначио на 2:2.

Ношени подршком са трибина, играчи Радничког наставили су са нападима, а награда за храбру игру стигла је у 90. минуту. Другим голом Горана Миловановића Раднички је стигао до заслуженог преокрета и победе од 3:2. Играчи Радничког су овацијама испраћени са терена, а ми навијачи смо са “Чика Даче” отишли мокри до голе коже, али презадовољни игром и резултатом.