Тужно вече у Подгорици: Фортуна окренула леђа “црвенима” у пенал лутрији

Колико фудбал понекад уме да буде неправедна и сурова игра у којој не побеђује увек бољи тим на болан начин схватили су фудбалери Радничког 1923 на свом европском дебију против Морнара из Бара у другој рунди квалификација за Лигу конференције. Крагујевчани су по свему виђеном у двомечу са Баранима заслужили пролаз у наредну рунду квалификација, али као што већ рекосмо, не побеђује увек објективно бољи тим, већ онај ко на најбољи начин искористи своје прилике. А то је у овом случају био црногорски вицешампион, који је после епске битке у ревнашу на “ДГ арени” успео да надомести заостатк из првог меча у Лесковцу и да у пенал серији избаци Крагујевчане из трећег по снази европског такмичења – 1:2 (пеналима 3:4).

Имали су Шумадинци кључеве пласмана у наредну рунду квалификација у својим рукама, још једном показали да су боља и квалитетнија екипа у односу на Морнар, али то очигледно није било довољно за историјски искорак у Европи. Да је било мало више одлучности и концентрације у завршници, тешко да би Барани уопште успели да “преживе” овај двомеч. Овако, Морнар ће наставити свој европски пут, а Крагујевчанима остаје горка успомена на премијерни наступ у европским такмичењима.

Можда би већина тренера на месту Феђе Дудића одлучила да брани минимални капитал из прве утакмице, али 41-годишњи Сарајлија, који је једном лепршавом, нападачком и атрактивном игром на гол више прошле сезоне довео Крагујевчане до историјског успеха и пласмана у Европу, није од оних тренера који се тако лако одричу својих начела. Најавио је Дудић да се Раднички неће бранити у Подгорици и да ће ићи на победу, и тако је и било.

Ни лош терен, ни не баш идеални временски услови, ни публика која је већинским делом била на страни црногорског тима, нису спречили Шумадинце да од самог старта загосподаре подгоричком “ДГ ареном” и наметну свој ритам игре. Тако је Морнар уместо да напада и покуша да надокнади заостатак из прве утакмице био приморан да се брани.

Први је чувару мреже Морнара Стефану Поповићу, који је уједно и најзаслужнији за то што Барани реванш нису дочекали са још убедљивијим резултатским дефицитом, запретио Милутин Видосављевић солидним ударцем са дистанце у 11. минуту.

Да није безгрешан, Поповић је показао само минут касније када је направио тежак кикс који је могао скупо да кошта његову екипу. На крају је ипак успео да се снађе и избаци лопту испред Глушчевића, иако остаје дилема да ли је приликом те интервенције закачио младог фудбалера Радничког по ногама, што би у том случају значило директан црвени картон. Имао је Поповић доста среће и у 23. минуту, када је лопта после корнера и трзаја главом Видосављевића погодила пречку.

Барани су тек у завршници првог полувремена успели колико-толико да се ослободе притиска Крагујевчана. Чак су и запретили, и то преко јапанског интернационалца Кишија, који је у међувремену заменио повређеног Дубљевића. Његов ударац је уз одређене потешкоће успео да укроти млади Лијескић.

И онда, пред сам одлазак на одмор, шок за Шумадинце. Зорић је извео корнер, Ондонг успео да ћушне лопту главом испред капитена Симовића довољно да онда заврши иза леђа младог Луке Лијескића.

Било је за очекивати да ће водећи гол Морнара додатно “разјарити” Крагујевчане и подстаћи их на још жешћу офанзиву у другом полувремену. И заста, из минута у минут све се више стезао обруч око гола Морнара. Бевис је у 51. минуту лошим ударцем упропастио обећавајући напад “црвених”, да би се потом у одличној прилици нашао и Глушчевић, али је Поповић још једном био на висини задатка, баш као и након ударца Видосављевића пар минута касније.

И док су Крагујевчани атаковали, Барани су се вешто бранили и баш као у првом полувремену стрпљиво чекали прилику да ухвате одбрану Радничког “на спавању”. И дочекали су је, и то у самом финишу, седам минута пре краја утакмице. Поново је Ондонг био у главној улози. Лепо се француски интернационалац заградио у казненом простору “црвених” и после убачене лопте из аута ударцем из окрета по други пут савладао Лијескића.

Деловало је у тим тренуцима да Шумадинцима нема спаса и да једноставно неће имати снаге да се опораве од овог тешког ударца. Тако су мислили и навијачи Морнара, који су већ почели да славе пласман свог тима у наредну рунду. Једини који није тако мислио био је стрелац јединог гола у првој утакмици у Лесковцу Милан Алексић. Један од тренутно највећих бисера српског фудбала још једном је показао да полако израста у играча који решава утакмице. Његов хируршки прецизан ударац са ивице шеснаестерца у буквално последњим секундама судијске надокнаде времена покварио је, или боље речено одложио, славље фудбалера Морнара и њихових навијача, а Шумадинцима продужио наду у срећан епилог овог првог европског двомеча.

Колико је овај Алексићев гол имао катарзично дејство на Дудићев тим видело се већ на самом старту првог продужетка. Поново је то био онај Раднички са почетка другог полувремена који је кидисао на гол ривала. Претили су редом Видосављевић, Евандро, па на крају Вижђи, чији је пројектил са преко 30 метара добро загрејао Поповићеве дланове. Ипак, почетком другог продужетка деловало је као да су се играчи обе екипе помирили са тим да ће о учеснику наредне рунде квалификација одлучивати пенали.

Почетак пенал серије био је прилично обећавајући за “црвене”. Лијескић је одбранио шут Ђуришића са једанаест метара, али је успешну интервенцију младог чувара мреже Радничког поништио Ристић, коме је Поповић одбранио ударац у другој серији. Кључни детаљ догодио се у трећој серији, када је при вођству Морнара од 2:1 капитен Симовић погодио стативу. Успели су “црвени” некако да преживе све до пете серије, када је Митровић уз много среће успео да матира Лијескића, који је имао малтене лопту на руци, обезбедивши Баранима пласман у наредну рунду квалификација.

Када се све сабере, Раднички по свим статистичким параметрима, почевши од поседа лопте, па до броја упућених удараца на гол, није заслужио да буде поражена страна у овом двомечу. Међутим, фудбалска правда овога пута није била задовољена, Барани су прошли даље, а Шумадинцима остаје горко, али и драгоцено искуство за неке наредне европске изазове.

Сада је за Шумадинце најважније да се што пре психички опораве од овог болног ударца, с обзиром да их већ у недељу на стадиону ФК Металац у Горњем Милановцу очекује окршај са нишким имењаком у утакмици 3. кола Моцарт Бет Суперлиге.

МОРНАР – РАДНИЧКИ 1923 2:1 (1:0) – пеналима 4:3

ПОДГОРИЦА
Стадион: “ДГ арена”.
Гледалаца: 2 000.
Судија: Гал Лејбовиц (Израел).
Помоћници: Омар Барбиро, Јоси Бабајоф (обојица из Израела).
Стрелци: Ондонг у 45. и 83. минуту за Морнар, Алексић у 90+8. минуту за Раднички 1923.
Жути картони: Бевис, Вижђи, Дадић (Раднички 1923), Митровић, Баошић, Калуђеровић, Н. Вуковић (Морнар).

МОРНАР: Поповић, Стевановић (од 97. Н. Вуковић), Митровић, Баошић (од 74. Љутица), Б. Вукотић (од 64. Сератлић), Дубљевић (од 33. Киши), Калуђеровић, Ђуришић, Зорић (од 64. Ћетковић), Вушуровић (од 98. Трифуновић), Ондонг. Тренер: Зоран Ђурашковић.

РАДНИЧКИ 1923: Лијескић, Зељковић, Шербечић (од 60. Евандро), Симовић, Дадић, Ћосић (од 89. Аџић), Ристић, Алексић, Глушчевић (од 60. Вижђи (од 109. Букумира)), Бевис (од 84. Рошевић), Видосављевић. Тренер: Феђа Дудић.